No et moi

''No et moi'' Delphine de Vigan

Lu je natprosečno inteligentna trinaestogodišnjakinja koja u okviru školskog projekta bira da obradi temu ženskih beskućnika na ulicama Pariza. Tako upoznaje stariju tinejdžerku No koja je prepuštena sama sebi jer majka odavno ne želi da čuje za nju. Lu želi da joj pomogne i otrgne je sa ulice, pa je dovodi u stan gde živi sa svojim roditeljima. 

Oduvek se osećajući kao autsajder jer je zbog inteligencije preskakala razrede i išla sa starijim učenicima, Lu verovatno u svojoj novoj prijateljici pronalazi neke svoje osobine i stanja duše, usamljenost i otuđenost, zbog čega i saoseća s njom. 

Sam stil pisanja u saglasnosti je s godinama naše junakinje, tako da ne treba očekivati visokoparne rečenice, temeljne opise niti psihološku analizu likova. Ali, to možete videti i sami jer uvek gledam da prenesem poneki odlomak direktno iz knjige, da biste i sami mogli da steknete neki utisak. Što se mog utiska tiče, mislim da je moglo i bolje, tako da ne savetujem kupovinu već eventualno pozajmljivanje iz biblioteke.

(Izdavač u Srbiji: Čarobna knjiga) 

Odlomci:

Napuštam je uveče ne znajući gde spava, veći deo vremena odbija da mi odgovori, ponekad se naglo diže zato što je čas zatvaranja vrata, mora da trči na drugi kraj Pariza da zauzme svoje mesto u redu za čekanje, da dobije broj reda ili sobe, da se istušira u kupatilu koje su isprljali drugi i da potraži svoj krevet u spavaonici čiji su pokrivači zagađeni buvama ili vaškama. Ponekad ne zna gde, zato što nije uspela da se poveže sa socijalnom pomoći čiji je broj skoro uvek zauzet, ili zato što nemaju više mesta. Puštam je da ponovo ode, sa koferom koji se klati iza nje, u vlažnost poslednjih večeri jeseni.

... Postoji taj nevidljivi grad, u samom srcu grada. Ta žena koja spava svake noći na istom mestu, sa svojim madracem i sa svojim vrećama. Na samom pločniku. Ti muškarci ispod mostova, u stanicama, ti ljudi ispruženi na kartonima ili sklupčani na klupi. Jednog dana počinjemo da ih vidimo. Na ulici, u metrou. Ne samo one koji prose. One koje se skrivaju. Zapažamo njihovo ponašanje, njihov kaput koji je izgubio formu, njihov probušeni pulover. Jednog dana vežemo se za neku priliku, za neku osobu, postavljamo pitanja, pokušavamo da nađemo razloge, objašnjenja. A zatim brojimo. Druge, hiljade. Kao znak našeg bolesnog sveta. Stvari su ono što su. Ali ja verujem da treba čuvati širom otvorene oči. Za početak. 

Noću, kada ne spavamo, brige se umnožavaju, nižu se, uvećavaju, postepeno, kako sat napreduje, sutrašnjice se zamagljuju, najgore se pridružuje očiglednosti, više ništa ne izgleda moguće, savladivo, ništa ne izgleda mirno. Nesanica je tamno lice mašte. Poznajem te crne i tamne časove. Ujutro se budimo ukočeni, scenariji katastrofe postali su neobični, dan će izbrisati uspomenu na njih.